100 godina XIX amandmana – dug put žena ka pravu glasa

Pre jednog veka, 1920. godine, ratifikovan je XIX amandman koji je, nakon 70 godina borbe sufražetskog pokreta, dao ženama u Americi pravo glasa.

Tekst ovog amandmana kaže kako pravo građana Sjedinjenih Država da glasaju neće osporiti niti ograničiti ni Sjedinjene Države ni bilo koja država na osnovu pola i da će Kongres imati pravo da odgovarajućim zakonskim propisima sprovodi u delo odredbu ovoga člana.

Sufražisti, kako žene, tako i  muškarci su tokom ovog dugog procesa  na razne načine pokušavali legalizovati pravo žena da glasaju i pokrenuli kampanju za usvajanje ustavnog amandmana koji bi to i garantovao.

Inicijalni pokušaji

Temelji sufražetskog pokreta su postavljeni još 1848. godine, u Seneka Folsu (Seneca Falls), Njujorku, gde je grupa žena koju je predvodila Elizabet Kedi Stenton napisala i objavila „Deklaraciju osećanja“ (Declaration of Sentiments) koja je zastupala stav da je istorija čovečanstva istorija nepravdi i uzurpacije muškaraca nad ženama.

Borbu za pravo glasa nastavilo je „Nacionalno udruženje za žensko pravo glasa“ (National Woman Suffrage Association, NWSA) koje je u drugoj polovini XIX veka predvodila čuvena Suzan B. Entoni.

Kao dostojan naslednik, 1900. godine, umesto Entoni na čelo ovog pokreta dolazi Keri Čepman Ket čije će se izuzetne sposobnosti, neumorno lobiranje i lični uticaj, pokazati kao ključni činilac u poslednjoj fazi dugotrajne borbe za žensko pravo glasa.

NWSA se za vreme njenog liderstva konsolidovala i ojačala, a Ket je na konvenciji u Atlantik Sitiju predstavila strategiju –„Pobednički plan“, koji će u narodnom periodu i opravdati svoje ime.

Na čelu drugog pokreta, delovale su Alis Pol i Lusi Berns – one su formirale „Nacionalnu žensku stranku“ (National Woman’s Party) koja je bila voljna i da ulazi u sukobe kako bi skrenula pažnju javnosti na svoj cilj.

Njihov prvi veliki događaj bila je parada sufražetkinja održana dan pred inauguraciju Vudroa Vilsona 1913. godine, koja je podstakla interes za ovaj pokret. NWP je održavala „lomače“ na kojima su palili kopije Vilsonovih govora, kao i marševe i druge proteste.

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Ket je, kontroverzno, odlučila da će podržati ratne napore svoje zemlje. Žene su odigrale značajnu ulogu i njihov aktivni angažman i doprinos industriji su skrenuli pažnju javnosti na sufražetski pokret.

Nasuprot njima, NWP je zauzela kritički stav, ističući kontradikciju borbe za demokratiju u inostranstvu, dok je ona „kod kuće“ ograničena. U januaru 1917. godine, pripadnice ove organizacije, su protestovale ispred same Bele kuće. To je prvi put u istoriji da je ijedna grupa uradila nešto takvo.

Poruka je bila da: „Mi, žene Amerike, vam kažemo da Amerika nije demokratija. Dvadeset miliona Amerikanki nemaju pravo glasa“. U julu 1917. godine je 168 demonstrantkinja uhapšeno, uključujući Pol i Berns, koje su štrajkovale glađu, a njihovo puštanje na slobodu koje je usledilo nekoliko meseci kasnije, bilo je posledica pojačanog pritiska javnosti.

Put ka usvajanju

Amandman je u januaru 1918. godine predstavljen u Predstavničkom domu Kongresa, i, za samo jedan glas – on je prošao. Neočekivano, predsednik Vilson je u kratkom govoru obratio Senatu podržao amandman rečima: „Treba li da priznamo njihovo partnerstvo kroz patnje i žrtve, ali ne i partnerstvo u privilegijama i pravima“.

Ipak, amandman tada nije izglasan. Tek sedamnaest meseci nakon predstavljanja, 21. maja 1919, amandman je usvojen u Predstavničkom domu rezultatom 304-89, a 4. juna – i u Senatu (56 glasova za i 25 protiv).

Ket i Pol su mobilisale članove NWSA-a, odnosno NWP-a da izvrše pritisak na države da ratifikuju amandman, i to su kroz nekoliko dana učinile Viskonsin, Ilinois i Mičigen; sledili su ih Kanzas, Njujork i Ohajo, a do marta naredne godine, to je učinilo 35 država, od potrebnih 36 (tri četvrtine od tadašnjih 48 saveznih država).

Najveći protivnici amandmana bile su demokrate sa juga–Alabama i Džordžija su prve odbile ratifikaciju; guverner Luizijane je želeo da organizuje 13 južnih država u suprotstavljanju amandmanu, pa se nije činilo izvesnim da i Tenesi, koji je trebalo da odredi sudbinu ratifikacije, neće pratiti njihov primer.

Pre zasedanja Generalne skupštine Tenesija, i zastupnici i protivnici Amandmana Suzan Entoni, kako je nazivan, krenuli su sa intenzivnim lobiranjem u Nešvilu. Nasuprot NAWSA i NWP, stajale su „Antis“ (anti-sufražetkinje), tačnije – Džozefin Pirson (Josephine Pearson), koja je predvodila Ligu žena koje su na jugu delovale protiv biračkog prava žena, smatrajući ga neprirodnim i kontraproduktivnim.

Zahtevi sifražetkinja za pravo glasa i prostor u javnom životu tumačeni su kao narušavanje prirodno ustrojene ravnoteže među polovima. Anti-sifražetkinje su tvrdile da su žene jednake sa muškarcima, ali u okviru različitih polja – žena je tu prednost ostvarivala u okviru privatnog domena.

Pred zasedanje, i pobornici i protivnici su se pozicionirali ispred veća – crvene ruže su delili onima koju su se zalagali za pravo glasa žena, dok su žute bile rezervisane za “Antis”.Presudio je glas Herija Berna (Harry T. Burna), koji je prvobitno bio protiv, ali je svoju odluku promenio kada ga je majka pozvala da ovaj amandman podrži. Njegovim glasom, XIX amandman, Amandman Entoni – ratifikovan je. Proklamacijom državnog sekretara Bejnbridža Kolbija (Bainbridge Colby) amandman koji je ženama dao pravo glasa formalno je postao deo Ustava SAD.

Uprkos činjenici da je formalan proces okončan, bilo je potrebno još 50 godina da sve države Južna Karolina, Džordžija i Luizijana prihvate ovaj amandman; Misisipi je to učinio poslednji i to – tek 1984. godine. U Virdžiniji (gde je amandman ratifikovan 1952. godine) delovala je asocijacija koja se dugo protivila ulasku žena u polje politike, a njihov zaključak je bio da će to imati negativne posledice na svakodnevicu, smatrajući ovo pravo „prethodnicom socijalizma“.

Slično, u Alabami, koja je prihvatila pravo glasa žena godinu dana nakon Virdžinije, od strane protivnika je propagirana ideja da bi primarna briga žena trebalo da bude podizanje porodice, a do ratifikacije je u Floridi došlo tek 1969. godine. Ovakvo odlaganje nije imalo uticaja na samo pravo žena da glasaju, već se radilo o jednom pre svega ceremonijalnom gestu, koji je, iako takav, nosio ogroman simbolizam.

Novi amandman je dao priliku polovini populacije priliku da utiče na određivanje kako će njihova država funkcionisati, čime je otvorena nova era američke politike. Tog dana, 26 miliona američkih žena dobilo je pravo glasa. Na predsedničkim izborima 1920. godine, nakon usvajanja XIX amandmana, glasalo je samo 36 procenta žena koje su za to bile kvalifikovane.

Na ovako nisku izlaznost uticale su brojne barijere – testovi pismenosti, imovinske kvalifikacije, ali, najznačajniji faktor jeste ukorenjena  uverenost da ženama nije mesto u javnom životu i politici, i da bi to za efekat imalo udaljavanje žena od doma i porodice.Aktivistkinje antisifražetskog pokreta podržavale su podelu polova i videle moralnost žene kao rešenje za brojne političke probleme, kao i za napredak države i nacije.