„Šta je slava? Sjajna zakrpa na trošnoj odeći pesnika“, rekao je Aleksandar Sergejevič Puškin. Možda je upravo ova rečenica najbolji opis života jednog umetnika kakav je bio Ivan Meštrović.

Rođen je 1883. godine u mestu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje detinjstvo proveo u selu Otavice, kod Drniša u Dalmaciji, odakle su mu bili roditelji.

Kada je imo šesnaest godina, kamenorezac iz Splita Harold Bilinić prepoznao je njegov talenat i uzeo ga za šegrta. Par godina kasnije, uz pomoć jednog bečkog vlasnika rudnika, obezbeđeno je Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je da u najkraćem roku nauči nemački i da se prilagodi novoj sredini. Uprkos brojnim problemima završio je studije.

Tokom života učestvovao je na više od 150 izložbi širom sveta. Buran život ovog umetnika, siromaštvo i politički ideali odveli su Meštrovića daleko od svoje domovine.

Nakon venčanja 1904. godine sa Ružom Klajn seli se u Pariz. Izlagao je radove u Salonu d’Automne, a kasnije i u Salonu umetnika Francais, što je izazvalo veliku pažnju i dovelo do njegovog prijateljstva sa vajarom Ogistom Rodenom. Roden je Meštrovića opisao kao „najveću pojavu među vajarima“. Godine 1909. posle dve godine intenzivnog vajanja, Meštroviću je ponuđeno da u bečkoj galeriji Secession pokaže sveobuhvatnu kolekciju svog dela.

Bio je veliki poštovalac kralja Petra I i od 1904. godine počinje njegova saradnja sa Kraljevinom Srbijom. Učestvovao je u brojnim aktivnostima projugoslovenski orijentisanih umetnika. Tako je, primera radi, izlagao na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, održanoj povodom krunisanja kralja Petra.

Meštrović u svojim memoarima navodi da je došao prvi put u Beograd da bi portretisao kralja Petra I, a da su za organizaciju njegovog dolaska najverovatnije zaslužni pojedinci okupljeni oko časopisa Slovenski jug. Meštrović, prema memoarskim beleškama, uspostavlja veoma bliske odnose sa kraljem Petrom I Karađorđevićem, njegovim sinovima Đorđem i Aleksandrom, i projugoslovenski raspoloženim srpskim političarima.

Portreti kralja Petra I i kralja Aleksandra Karađorđevića u Kući kralja Petra na Oplencu (Foto. Radomir Jovanović/CMJP)
Portreti kralja Petra I i kralja Aleksandra Karađorđevića u Kući kralja Petra na Oplencu (Foto. Radomir Jovanović/CMJP)

On postaje jedan od najznačajnijih umetnika koji deluju na području Srbije, pa dobija važne narudžbine i podršku za skulptorska ostvarenja u kojima iskazuje ideologiju jugoslovenstva, a ona će se kasnije provlačiti kroz njegov život i delo. Stoga, iako ostatak svog života provodi u Americi, ipak pristaje da vaja za Beograd, Zagreb i Podgoricu.

Meštrovićeva projugoslovenska aktivnost doživela je vrhunac uoči Prvog svetskog rata na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. Kako je naveo u autobiografiji, sam je inicirao zajedničko izlaganje srpskih i hrvatskih umetnika na rimskoj izložbi kao jasnu manifestaciju političkog jedinstva. Predstavnici Kraljevine Srbije podržali su i finansirali njegovu zamisao. Naredne godine provodi više vremena u Beogradu kao ugledni umetnik evropskog glasa.

Nešto kasnije prihvata mesto rektora Akademije umjetnosti u Zagrebu, u kojoj je radio sve do početka Drugog svetskog rata. U periodu između dva rata, upoznaje velikana Teslu u Americi, ne sluteći da će ga politički ideali nešto kasnije odvesti u istu zemlju, u kojoj će okončati svoj život. O njihovom druženju i uzajamnom poštovanju svedoče pisma i telegrami koja su razmenjivali punih petnaest godina, a u kojima govore o jugoslovenstvu i zaostavštini za „slovenski rod“.

U poslednjem telegramu iz 1939. godine, Tesla, koji nema gotovine i živi u siromaštvu, moli Meštrovića da mu uradi portret svojom „čarobnom rukom“. U nastavku prepiske, koju je nedavno prvi objavio zagrebački Jutarnji list, vajar potpisuje da će napraviti Teslinu skulpturu, da su sredstva nepotrebna, ali da je trenutno ugovorima vezan za Evropu, no da ga „pamti vanredno“ i skulpturu će napraviti pomoću fotografije. Kasnije će Meštrović ispuniti svoje obećanje.

Godine 1924. postaje član Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, ali ne drži počasni govor prilikom primanja u ovu instituciju. Kreiranje zajedničke države doprinelo je novoj stvarnosti koja je uticala i na Ivana Meštrovića. Period između dva rata bio je izuzetno buran, a politika dovodi i do osporavanja njegovog dela i pokušaja rušenja njegovog ugleda. Složeni srpsko-hrvatski odnosi, ubistvo Stjepana Radića i kasnije atentat na kralja Aleksandra značajno su oblikovali njegove političke stavove.

Pripadao je krugu integralnih Jugoslovena, okupljenih oko časopisa Nova Evropa, koji je izdavao Milan Ćurčin. Meštrović je javno zastupao svoja politička mišljenja. Tokom 1925, u delu javnosti pokrenuta je polemika povodom njegovih stavova o pravima hrvatskih seljaka, iznetih tokom putovanja u SAD. Meštrović je istakao da je on seljačkog porekla, pa mu je žao što se u Jugoslaviji hrvatskim seljacima osporava glasačko pravo i to što se oni proglašavaju boljševicima. Tom prilikom je naglasio da se nada da će narodno jedinstvo konačno da pobedi u Jugoslaviji.

Ivan Meštrović, Bista Miloša Obilića (Foto: Wikimedia/Orjen, CC BY-SA 3.0)
Ivan Meštrović, bista Miloša Obilića (Foto: Wikimedia/Orjen, CC BY-SA 3.0)

Ova izjava izazvala je napade Jutarnjeg lista, časopisa Samostalne-demokratske stranke, optužujući ga da „kleveće“ sopstvenu državu. U Meštrovićevu odbranu stala je Nova Evropa, ističući njegove istorijske zasluge za jugoslovensko ujedinjenje od izložbe u Rimu do rada u Jugoslovenskom odboru. Meštrović je bio kritički raspoložen prema dešavanjima u jugoslovenskom političkom životu, osuđivao je ubistvo Stjepana Radića, a posebno je bio zainteresovan za položaj hrvatskog naroda i sudbinu Dalmacije.

Godine 1932, zajedno sa drugim intelektualcima javno je reagovao u Novoj Evropi na stavove predsednika italijanske vlade, fašiste Benita Musolinija, o Jadranskom pitanju i stao u odbranu jugoslovenske zastave i hrvatskog prava u Dalmaciji.

Njegova ideja Vidovdanskog hrama ostaje nerealizovana, a počinju i kritike njegove delatnosti, kako u Beogradu tako i u Zagrebu. Skulpturi Pobednika zamera se nagost, a velika javna polemika vodila se povodom postavljanja spomenika Štrosmajeru. Prvi koji je kritikovao koncept Meštrovićeve skulpture bio je Moša Pijade. Pijade je prepoznao uticaj bečke skulpture na Meštrovićev rad i osporio njegovu južnoslovensku autentičnost. Na sličan način je i Miroslav Krleža osporavao Meštrovića i posebno je kritikovao njegovo religiozno nadahnuće.

On o ovom periodu u memoarima svedoči kao o dobu svog razočarenja jugoslovenskom idejom, tj. jugoslovenskom stvarnošću. Verovatno inspirisan svim tim događajima izrađuje najmonumentalniji spomenik nastao na prostoru Jugoslavije – Spomenik Neznanom junaku na Avali. Izrada ovog spomenika bila je jedan od najsloženijih poduhvata u memorijalnoj praksi Jugoslavije. Meštrović ga je zamislio u vidu mauzoleja, postavljenog na planinski vrh. Na taj način trebalo je da dominira okolnim prostorom. Za potrebe izgradnje avalskog mauzoleja porušen je srednjovekovni grad Žrnov i pošumljen vrh Avale.

Spomenik predstavlja prisećanje na mauzolej persijskog vladara Kira Velikog. Na stranama mauzoleja postavljene su karijatide koje predstavljaju simboličke figure žena (majki) iz pojedinih delova Jugoslavije. Tako su prikazane Bačvanka, Šumadinka, Dalmatinka, Bosanka, Banaćanka, Makedonka, Slovenka, Hrvatica i Crnogorka.

Istovremeno, kritika njegovih umetničkih ideja dolazi iz različitih krugova – levici se priključuje i Srpska pravoslavna crkva. Iako je svakako bio najznačajniji umetnik u međuratnoj Jugoslaviji, Meštrović se žalio da nije bio dovoljno finansiran i da ugovori nisu poštovani.

Spomenik Neznanom junaku na Avali, delo Ivana Meštrovića (Foto: Wikimedia/Amazonite, CC BY-SA 3.0)
Spomenik Neznanom junaku na Avali, delo Ivana Meštrovića (Foto: Wikimedia/Amazonite, CC BY-SA 3.0)

Godinu dana kasnije izbija rat i počinje dugo Meštrovićevo putovanje. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske najvećeg jugoslovenskog umetnika iz Splita prebacuju u Zagreb, potom ga i hapse i drže u pritvoru, dok njegova prva žena, Jevrejka, biva ubijena. Zahvaljujući vezama uspeva da pobegne ustašama, pod izgovorom odlaska na bijenale u Veneciju. Zahvaljujući najvišim sveštenicima Katoličke crkve i uz podršku lično rimskog pape, beži u Rim, a 1943. odlazi u Švajcarsku i na kraju u Ameriku.

Skulpture Kopljanik i Pobednik

Između dva svetska rata započeo je sa izlaganjem u Sjedinjenim Američkim Državama. Po dolasku u Ameriku 1924. godine svojim vezama i poznanstvima mu pomaže naučnik Mihajlo Pupin, koji u svom pismu navodi da je Meštrović u praktičnim radovima oko izložbi „kao malo dete“. Tu je uspostavio brojne kontakte i ostvario značajne umetničke projekte, koji su mu doneli i finansijsku dobit. Otuda i skulptura poznata kao Indijanci (Bovmanand Spearman ) u Grant Parku u Čikagu.

Indijanci u Čikagu (Strelac i Kopljanik) su dve bronzane konjičke skulpture koje stoje na trgu Kongres Plaza na zapadnom ulazu u veliki Grant Park u Čikagu, SAD. Skulpture je u Zagrebu izradio Ivan Meštrović, a u Čikagu su postavljene 1928. godine. Izradu skulptura finansirala je fondacija Bendžamina Frenklina Fergusona. Visoke su oko pet metara, a sa postoljem dosežu gotovo jedanaest metara uvis.

Neobičnost kod ovih skulptura je u tome što likovima nedostaje oružje. Izostanak oružja je nameran jer je umetnik smatrao kako ih je bolje ostaviti mašti. Snažne linije muskulature ljudi i životinja krase ove skulpture, kao i duboke linije konjskih griva, repa i perjanica na glavama figura. Premda su konji bili više nalik onima iz njegovog rodnog kraja nego konjima američkih ratnika iz prerije, Meštrović je njima želeo da pokaže životnost Čikaga.

Iste godine u isto vreme (1928. godine) u Beogradu se većalo hoće li čuveni Meštrovićev Pobednik biti postavljen zbog svog nagog tela. Inače spomenik je prvobitno bio zamišljen i rađen za fontanu koja je trebalo da bude postavljena na Terazijama, ali je Drugi svetski rat prekinuo planove. Meštrović je uradio samo deo predviđene figure (Pobednika i nekoliko lavovskih glava). Spomenik je dugo bio smešten na Senjaku u jednom magacinu vodovodnih cevi. Nakon nekoliko godina ugledao je svetlost dana i iz moralnih razloga smešten dalje od Terazija, da gleda na obalu reke.

Ličnost bez države

Dejvid Tatam, profesor fine umetnosti na Univerzitetu u Sirakjuzu pisao je o životu ovog Jugoslovena. Za njega kaže da je 1946. bio je najpoštovanija ličnost (umetnik) bez države.

Naredne godine izlaže u Metropolitan muzeju. Inače, u ovom muzeju se po pravilu i tradiciji nisu izlagala dela živih umetnika. Međutim, Meštrović dobija tu čast da izlaže. Izuzetak od ovog pravila se ispostavlja kao odgovor na smisao vremena, to jest odavanje počasti umetniku velike međunarodne reputacije koji je ranije otvoreno prkosio fašizmu i koji se snažno protivio komunizmu tokom nedavno završenog rata.

Beogradski Pobednik na Kalemegdanu (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Beogradski Pobednik na Kalemegdanu (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Međutim, budući da nije imao stalne prihode i da je bilo neizvesno hoće li se njegove skulpture prodavati, on je zamolio svog prijatelja Malvina Hofmana da mu pronađe posao nekog predavača na akademiji ili nekom institutu. Tako je i bilo. Hofman se slučajno sastao sa kancelarom Univerziteta u Sirakjuzu, Vilijam Pirson Toli. Nakon što je čuo za Meštrovića i muke ovog poznatog vajara, odmah je telefonirao Meštroviću i obećao mu da će dovesti njega i njegovu porodicu u Ameriku, a da mu je mesto na Unverzitetu u Sirakjuzu zagarantovano.

Kada je došao u Ameriku, njegova porodica i on su se nastanili u Mašalstritu, ulici prekoputa kampusa u Sirakjuzu u nekoj vikendici. Prekoputa ulice nalazila se ,,carriage house” iliti štala. Ona je bila pretvorena u atelje i mesto za predavanja koja je držao Meštrović. Kasnije je pored nje dodata montažna zgrada koja je služila Meštroviću kao lični atelje. Njegovi prvi napori su bili i u vezi sa oskudnim znanjem engleskog jezika.

Boraveći u Sirakjuzu samo nekoliko nedelja, a sa još nepotpunim radovima, Meštroviću se već činilo da će mu Sirakjuz prijati. Toliju je 20. februara 1947. pisao pismo neveštim engleskim jezikom. U pismu navodi da izražava duboku zahvalnost za to što je primljen u Sirakjuz. Takođe, navodi da mu taj boravak daje tračak nade i razlog što nije potpuno u očaju, nakon provedenih godina u ratom razorenoj Evropi.

Već 1947. godine, njegov prijatelj Hofman mu je poslao blok kamena s namerom da nešto počne da radi. Nekoliko nedelja kasnije, Hofman piše: „Pošaljem mu komad mermera, misleći da će možda započeti da radi nešto sa tim kada budem došao u Sirakjuz. Ali kada sam stigao tamo, mermer je postao „Devojka sa violončelom“, sve završeno samo za par nedelja.“

Odnos sa Titom

U avgustu 1948. godine, časopis Tajm objavio je da je godinu i po dana od dolaska Meštrovića u Sirakjuz završeno devet važnih skulptura. Tajm je pisao: „Kada ga je novinar pitao šta radi kada želi da se opusti, vajar je na trenutak izgledao zbunjeno, a zatim je izgovorio – posao. “

Bio je zanimljiv časopisu Tajm i američkoj javnosti, ne samo zato što je bio slavan umetnik već i zato što se njegovo protivljenje komunizmu odrazilo i na Titov režim i ojačalo sve jači antikomunistički žar velikog dela američke javnosti.

Časopis je izvestio da je američki vajar Džo Dejvidson, vrativši se iz inostranstva, preneo Meštroviću ličnu poruka od Tita: „Recite Meštroviću da se ne plaši. Recite mu da se vrati.“

Josip Broz Tito (Foto: Wikimedia/Digital Library of Slovenia)
Josip Broz Tito (Foto: Wikimedia/Digital Library of Slovenia)

Meštrović je odgovorio: „Previše je mojih prijatelja tamo u zatvoru.“

Ubrzo nakon toga, Tajm je tvrdio da je jugoslovenski ambasador u Sjedinjenim Državama tražio od vajara da se vrati, makar samo zbog posete ili ako želi da se vrati u Jugoslaviju inkognito. Meštrović je odgovorio: „I otići ću u Beograd inkognito kada maršal Tito ode u Moskvu inkognito“.

***

Znanje engleskog jezika, ispostavilo se, nije bila tako velika prepreka u njegovom predavanju. Stručni termini su mu omogućili da se sporazume sa svojim učenicima. Stvarao je velike i male značajne skulpture. Deo svojih prihoda i sredstava slao je i u Zagreb.

Njegova skulptura ,,Čovek i sloboda“ postavljena je u Minesoti. Dvadeset pet stopa visoka, figura muškog akta sa podignutim rukama, jedno je od velikih dostignuća američke figuralne skulpture u posleratnim godinama. Jula 1953. mesec dana pre nego što je otputovao u Minesotu da prisustvuje njenoj instalaciji, Meštrović je otišao u Njujork da dobije od Američke akademije za umetnost Medalju za zasluge za skulpturu.

Naredne godine, Meštrović postaje američki državljanin, a na svečanoj ceremoniji u Beloj kući predsednik Ajzenhauer mu daje ovu titulu. Zatim napušta Univerzitet u Sirakjuzu i odlazi u Notr Dam.

Par godina ranije, uprkos boravku u emigraciji, Meštrović ostaje povezan sa dešavanjima u jugoslovenskoj državi. Predstavnici socijalističkih vlasti uspostavljaju kontakt sa njim, a Milovan Đilas mu prenosi Titov poziv da se vrati u Jugoslaviju. Meštrović održava aktivne veze sa jugoslovenskim naručiocima. Tokom 1952. piše darovnicu, kojom poklanja svoju imovinu Narodnoj Republici Hrvatskoj. Darovni ugovor obuhvata kuću u Splitu, mauzolej u Otavicama i kuću u Mletačkoj ulici u Zagrebu, kao i pojedine skulpture.

Meštrović dolazi u posetu socijalističkoj Jugoslaviji 1959. Kao jedan od razloga posete navodi se obilazak kardinala Stepinca, koga je intenzivno podržavao, smatrajući ga nevinom žrtvom komunističkog režima. Po Stepinčevoj smrti, Meštrović je izradio i spomenik njemu posvećen, koji je postavljen u zagrebačkoj katedrali. Prilikom posete Jugoslaviji, Meštrović boravi na Brionima kao gost Josipa Broza Tita. Navodi se da je on sa Titom nasamo razgovarao o srpsko-hrvatskim odnosima.

Ivan Meštrović između 1955. i 1956. godine, ispunjava obećanje dato Tesli u pismima i izrađuje njegovu skulpturu. Koliko je poznato, to je drugi Teslin portret koji je Meštrović uradio – prethodni je bronzana bista nastala 1952. godine, koja se čuva u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu i od koje postoje još dva odlivka – jedan u muzeju u Smiljanu, a drugi u Beču.

Krajem leta 1955. godine, Meštrović se seli u Saut Bend, Indijana, gde je imenovan za profesora skulpture. Iako je imao 72 godine, on je neprekidno radio i svojim delom privlačio najkvalitetnije studente u Univerzitet u Notr Damu. U svom ateljeu, doživeo je moždani udar i umro je 16. januara 1962. godine.

Jugoslovenski vajar Ivan Meštrović (Foto: Wikimedia/George Grantham Bain Collection (Library of Congress)
Jugoslovenski vajar Ivan Meštrović (Foto: Wikimedia/George Grantham Bain Collection (Library of Congress)

Tokom 1991, osniva se Fondacija Ivana Meštrovića u Hrvatskoj, koja je 2007. preimenovana u Muzej Ivana Meštrovića sa sedištem u Splitu. Na području Srbije, dela Ivana Meštrovića, kao što su Spomenik Neznanom junaku na Avali, Spomenik zahvalnosti Francuskoj i Pobednik na Kalemegdanu imaju status kulturnog dobra i važna su obeležja vizuelnog identiteta Beograda.

Bio Hrvat, Amerikanac ili Jugosloven, kao što se može zaključiti, nikada nije bilo bitno. Bitno je da je za sobom ostavio velika dela. Ako je ijedan umetnik doživeo slavu, onda je tu slavu osetio Meštrović, u kamenu, kroz svoja dela koja prkose vremenu, širom sveta.

________________________________________________________________________

Izvori:

1. https://www.syracuse.edu/ – biblioteka Univerziteta u Sirakjuzu
2. https://yuhistorija.com/serbian/kultura_religija_txt00c3.html – Ivan Meštrović: od proroka do protivnika jugoslovenstva, Nenad Makuljević
3. https://naukakrozprice.rs/mestrovicev-tesla/

Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić

Autorka: Katarina Pantelić