Ove godine se obeležava sto godina otkako su se žene u Sjedinjenim Američkim Državama izborile za pravo glasa. U tom smislu, neophodno je podsetiti se svih onih borbi koje su one vodile u XIX i XX veku. Čuveni XIX amandman trebalo je da stavi tačku na ovo pitanje. Međutim, u nekim državama je njegovo sprovođenje bilo ometano u više navrata što je borbu jednog dela ženske populacije za svoje osnovno političko pravo značajno odužilo.

Kako je veći deo američkog društva tada bio izrazito rasistički nastrojen, možemo naslutiti o kom se zapravo delu ženske populacije radi. Da je pozicija Afroamerikanki bila specifična svedoči i njihova borba na dva fronta: protiv polne diskriminacije, ali i rasne segregacije. Njihova borba datira još iz XIX veka kada je i nastajao sifražetski pokret.

Kako je njihov položaj bio specifičniji u odnosu na položaj drugih žena, one su svoju borbu započele borbom protiv ropstva, te su tako 1830. godine osnovani: Bostonsko, Filadelfijsko i Njujorško žensko društvo protiv ropstva. U ovom periodu, posebno su se istakle žene poput Harijet Parvis (Harriet Forten Purvis), Meri Šed Keri (Mary Ann Shadd Cary) i Frensis Harper (Frances Ellen Watkins Harper). Njihov doprinos pri usvajanju XV amandmana 1870. godine nije bio zanemarljiv. On glasi:

„Pravo glasa građana Sjedinjenih Država ne mogu ni Sjedinjene Države niti bilo koja od država da uskrati ili ograniči zbog rase, boje ili ranijeg robovanja.“

Naravno, svemu ovome dodatna podloga za delovanje bio je i Američki građanski rat (1861-1865) u kom je Unija (države Severa) odnela pobedu nad Konfederacijom (države Juga). Nakon toga, usledio je „period Rekonstrukcije“ sa ciljem da se obnove ratom uništeni delovi zemlje, oslobode robovi na Jugu i da im se daju građanska i politička prava. U tom periodu, veoma važan trag ostavila je aktivistkinja Harijet Tabman (Harriet Tubman) poznata pod nadimkom „Crni Mojsije“. Za vreme rata bila je špijun vojske Unije i učestvovala je u raznim akcijama koje su imale za cilj da oslobode robove širom zemlje, među koje je i sama spadala. Njen beg iz ropstva podzemnom železnicom[1], ali i žeđ za slobodom svih onih koji su se u istoj toj poziciji nalazili, najbolje oslikava rečenica:

Kad sam otkrila da sam prešla (u Pensilvaniju), pogledala sam ruke da vidim da li sam ista osoba. Postojala je takva slava nad svim; Sunce je izlazilo poput zlata kroz drveće i preko polja, a ja sam se osećala kao da sam na nebu.

Portret Harijet Tabman (Foto: Universal History Archive via Getty Images)
Portret Harijet Tabman (Foto: Universal History Archive via Getty Images)

Nakon bega od uloge robinje koju je dobila još po rođenju, ona je sa još većim žarom nastavila da se bori za slobodu svojih sunarodnika i sunarodnica koji su robovali na Jugu zbog čega je i dobila pomenuti nadimak. Nekoliko godina je upravljala Podzemnom železnicom i kako ona kaže za to vreme „nikada nije sišla sa pruge i nikada nije izgubila putnika“ u želji da bude zvezda vodilja na mračnom putu do slobode.

Međutim, iako su se Afroamerikanke borile rame uz rame sa svojim sunarodnicima protiv ropstva i rasne segregacije, one XV amandmanom nisu bile obuhvaćene. Što je najgore od svega, nakon usvajanja amandmana, situacija na Jugu, koji je bio poznat po izrazitoj rasnoj segregaciji, nije bivala bolja. Ondašnje vlasti su zakonodavstvom poznatim pod nazivom Džim Krou zakoni[2] (Jim Crow laws) na državnom i lokalnom nivou pravno dozvolili nastavak politike rasne segregacije pod parolom „odvojeni, ali jednaki“ što je dovelo do nastavka žestoke marginalizacije Afroamerikanaca u državama Juga i blokiranja sprovođenja XV amandmana postavljanjem raznih uslova pri glasanju od taksi do testa pismenosti.[3]

Na primeru države Vajoming, koja je Ustavom dala ograničeno pravo glasa ženama (1869. godine), shvaćeno je da je najbolji način za dobijanje glasa upravo putem ustavnog amandmana. Sifražetkinje iz Nacionalnog udruženja za pravo glasa žena (osnovano 1869. godine u Njujorku, NWSA) na čelu sa Suzan Entoni (Susan B. Anthony) i Elizabet Stenton (Elizabeth Cady Stanton) pokušale su da ojačaju svoju feminističku borbu i izbore se za pravo glasa žena putem usvajanja amandmana na Ustav SAD.

Na drugoj strani imamo Američko udruženje za žensko pravo glasa (AWSA) pod vođstvom Lusi Stoun (Lucy Stone) koje je bilo malo manje radikalno i koje se zalagalo da se žensko pravo glasa izbori tako što će se izglasavati amandmani na ustave federalnih država što bi državama (posebno Juga) faktički ostavljalo veliki prostor za manevrisanje. Ova dva udruženja se 1890. godine spajaju u Nacionalno američko udruženje za pravo glasa žena (NAWSA).

Tada dolazi do promene klime kod belih sifražetkinja i uviđanja da zapravo borbe belih i crnih žena treba da budu odvojene. Afroamerikanke su masovno gubile članstvo u ovom udruženju koje je time zagarantovalo masovnu podršku belkinja sa juga. Da bi se opravdalo ovo neopravdano isključivanje Afroamerikanki, među sifražistima i sifražetkinjama tada se javlja „ideja o obrazovanom sifražisti“ što je podrazumevalo postojanje obrazovnog cenzusa. Ta ideja je upravo gađala Afroamerikanke koje su zbog svog (ne svojom krivicom) „niskovrednovanog“ položaja na društvenoj lestvici, kome je doprinela rasna segregacija i pospešila polna diskriminacija, uvek bivale „Drugo Drugog“ (diskriminisane i zbog pola, ali i zbog boje kože).

Ova marginalizacija Afroamerikanki podstakla je osnivanje pre svega Lige obojenih žena 1892. godine, pod vođstvom Helen Apo Kuk, (Helen Appo Cook) koja se 1896. godine udružila sa bostonskom grupom – Nacionalnom federacijom afroameričkih žena koju su vodile Margaret M. Vašington (Margaret Murray Washington) i Džozefina Rafin (Josephine St. Pierre Ruffin) u Nacionalnu asocijaciju obojenih žena (NACW) pod vođstvom Meri Tirel (Mary Church Terrell).

Gorepomenuta Harijet Tabman, koja je svoj aktivizam započela borbom protiv ropstva, nastavlja kroz ovu organizaciju da podržava svoje sunarodnice u borbi za pravo glasa. Ona je i na osnivanju NACW održala govor čime je dala novi zamah afroameričkom aktivizmu. NACW je ostavila dubok trag u borbi Afroamerikanki za pravo glasa, protiv rasne segregacije, ali i prakse linčovanja koja se sprovodila nad njima u državama Juga bez ikakvog pravnog osnova. Ovaj talas borbe nastavile su i održavale Ela Bejker, Roza Parks i Anđela Dejvis.

Ela Bejker tokom konferencije za medije 1968. (Foto: Jack Harris/AP Photo)
Ela Bejker tokom konferencije za medije 1968. (Foto: Jack Harris/AP Photo)

Godine 1913. se osniva Klub za žensko pravo glasa Alfa pod vođstvom Ide Vels (Ida B. Wells). To je bio prvi i najvažniji crnački ženski birački klub u Čikagu koji je nastojao da podrži Afroamerikanke koje su isključene iz NAWSA. Od tada počinje prava proliferacija ženskih klubova koji su imali za cilj da mobilišu i osnaže Afroamerikanke. Tako, recimo, Betiola Fortson (Bettiola Heloise Fortson) osniva Klub ženskih književnih studija – Univerzitetsko društvo u Čikagu čime je osnaživala žene u obrazovnom pogledu i time svakako jačala mobilizaciju.

XIX amandman na Ustav SAD je usvojen 1920. godine krunisavši višedecenijsku borbu ženske populacije te države.

„Pravo glasa građana Sjedinjenih Država, Sjedinjene Države ili bilo koja od država neće uskratiti ili ograničiti na osnovu pola.“

Međutim, ni ovaj naizgled finalni korak ne predstavlja kraj borbe za Afroamerikanke koje su već odavno uvidele potrebu da ove „male-velike“ borbe, koje su do sada vodile što za XV što za XIX amandman, obuhvate jednom sveobuhvatnom borbom – borbom bez „ostatka“. Ovog stava bile su mnoge od njih zato što ih je borba protiv ropstva i rasne segregacije donekle isključivala, ali i feministička borba sifražetkinja koje su se zalagale samo za pravo glasa belih žena. One su i nakon XIX amandamana morale da se bore, jer su i dalje bile ugnjetavane, pogotovo na Jugu gde su mnoge države sprovodile diskriminišuće zakone protiv crnačke populacije, te time ometale sprovođenje XIX amandamana na isti način kao što je rađeno sa XV.

Prepreke na koje su nailazile Afroamerikanke prilikom vršenja svog biračkog prava su bile brojne: čekanje 12 sati u redu za registraciju, plaćanje poreza, ali i dodatna, izmišljena ispitivanja i provere. Neki predlozi su sezali do toga da pre nego što glasaju moraju da pročitaju i protumače Ustav SAD. Takođe, često su izmišljane lažne optužbe da bi imali povoda da ih uhapse.

Na Severu je situacija bila malo bolja, pa su Afroamerikanke mogle da uzmu i aktivno učešće u politici, a jedna od takvih žena bila je Ana Sims Benks (Anna Simms Banks) koja je izabrana da bude prvi delegat afroameričkog porekla Konvencije Republikanske stranke u Kentakiju (izabrana marta 1920. godine). Godine 1935. prosvetna radnica i politička savetnica Meri Bitan (Mary McLeod Bethune) formira Nacionalni savet crnkinja (NCNW) radi smanjenja diskriminacije po pitanju obrazovanja i zdravstva. Nešto kasnije, 1949. godine, kada na čelo ovog Saveta dolazi Doroti Ferebi (Dorothy Boulding Ferebee), Savet poprima naličja pokreta za građanska prava, te su se njemu pridružile i druge žene.

U veoma dugoj i istrajnoj borbi Afroamerikanki protiv obespravljenosti prilikom glasanja, koju je pratila rasna segregacija, pomogla im je duga tradicija aktivizma koju su imale i negovale. One su je nastavile i kroz Pokret za građanska prava koji je nastao u drugoj polovini XX veka (1954. godine) kao odgovor na rasnu podeljenost. Njihova borba krunisana je tokom ’60-ih prošlog veka kada su konačno doneti zakoni koji su izjednačili crnce i belce po pitanju građanskih i političkih prava.

Protest protiv rasne diskriminacije u Americi poznat pod imenom „Marš na Vašington“, 28. avgust 1963. (Foto: Underwood Archives/Getty Images)
Protest protiv rasne diskriminacije u Americi poznat pod imenom „Marš na Vašington“, 28. avgust 1963. (Foto: Underwood Archives/Getty Images)

Iako se danas opet navraćaju problemi koji izgleda da permanentno prate američko društvo, ne možemo zanemariti sveukupno delovanje Afroamerikanki koje su, boreći se nesebično, ostavile neizbrisiv trag u istoriji odigravši veoma važnu ulogu u borbi za slobodu, jednakost i pravednije društvo.

________________________________________________________________________

Uputnice:

[1] Tada je ovaj dobro organizovani sistem podzemnih železnica bio najbolji način za beg, a njime su uglavnom upravljali aktivisti koji su se borili protiv ropstva. Naravno, postojao je veliki rizik od presretača robova koji su se dali u beg.

[2] Inače, Džim Krou je pogrdan naziv za crnce koji doslovno znači „crnčuga“. Taj naziv vodi poreklo od narodne pesme „Skoči Džime Krou“ koja govori o radnicima na južnjačkim plantažama.

[3] Ovo će kasnije biti primenjivano nad ženama prilikom sprovođenja XIX amandmana, pogotovo na Jugu.

Naslovna fotografija: Bettmann Archive

Autor: Ivana Dunjić