Srpska ratna misija u Sjedinjenim Državama – javnom diplomatijom do ostvarenja nacionalnih interesa

Tokom Prvog svetskog rata, srpska vlada je na čelu sa Nikolom Pašićem, a u cilju ostvarenja ratnih planova zacrtanih Niškom i Krfskom deklaracijom, želela da diplomatskim akcijama zadobije podršku saveznika. Kao potencijalno moćan saveznik prepoznate su Sjedinjene Američke Države u koje bi bila upućena diplomatska misija.

Takva misija bi se uputila sa namerom da „blagodari za pomoć, a u isto vreme obavesti Amerikansku vladu o našim pretenzijama nacionalnim i o budućim trgovinskim odnosima sa Amerikom“, kako je to u telegramu od 18. maja 1917. formulisao Pašić.

Međutim, među srpskim diplomatskim krugovima postojao je skepticizam u vezi sa slanjem diplomatske misije i njenim tajmingom, s obzirom da Sjedinjene Države nisu bile u ratu sa Austro-Ugarskom i Bugarskom, i da bi možda pametnije bilo da se sačeka kraj rata.

Naposletku, rešenjem Ministarskog saveta od 26. oktobra 1917. odlučeno je da se u decembru iste godine „Srpska ratna misija“ uputi u SAD.

Misiju su činili: Milenko Vesnić, bivši poslanik Srbije u Ligi naroda i Parizu – šef misije zadužen za predstavljanje pred Belom kućom i Kongresom, general Mihailo Rašić, pukovnik Mihailo Nenadović i artiljerijski kapetan Milan Jovičić bili su zaduženi vojna pitanja, odnosno pomoć na Solunskom frontu; zatim Sima Lozanić koji je bio zadužen za privredu, dok je dr Nikolaj Velimirović bio zadužen za saradnju sa Crvenim krstom.

Misija je dobila instrukcije od Nikole Pašića u 12 tačaka:

    1. Zahvaliti na pruženoj pomoći i na izjavama da se SAD bore za ravnopravnost i samoopredeljenje naroda;
    2. Podneti memoar gde srpski narod živi i šta želi;
    3. Uveriti američku vladu u vezanost Austrougarske sa Nemačkom;
    4. Uveriti vladu SAD-a u potrebu sporazuma Južnih Slovena sa Italijom;
    5. Uveriti SAD u opasnost od Velike Bugarske;
    6. Skrenuti pažnju na sličnost Alzas-Lorene i Makedonije;
    7. Skrenuti pažnju SAD-u da se srpski narod jedini sam oslobodio i da je nosilac demokratiskih ideja;
    8. Moliti SAD da i u ubuduće pomažu Srbiji zbog iscrpljenosti evropskih savezika;
    9. Moliti SAD da uputi pomoć na Solunski front;
    10. Ukazati na uzajamnu povezanost Centralnih sila, odnosno na nemogućnost da se u borbi protiv njih bilo koja poštedi;
    11. Podneti memoar u kome su naznačene granice troimenog naroda;
    12. Podneti memoar o privredi.

Članove misije je tokom decembra 1917. i januara 1918. dva puta primio predsednik Vilson, šef naše diplomatske misije imao je priliku da dva puta govori pred Senatom. Drugi put u februaru 1918. pred Odborom za spoljnu politiku američkog Senata, Vesnić je govorio o značaju i neophodnosti nestanka Austrougarske i stvaranja zajedničke jugoslovenske države.

Govor pred Kongresom predstavlja izuzetnu čast za stranog državnika. Milenko Vesnić, šef diplomatske misije u SAD-u, ali i kasnije Petar Drugi Karađorđević, poslednji kralj Jugoslavije, čine grupu od oko šesdeset stranih lidera i najznamenitijih ličnosti koji su kroz istoriju govorili pred Kongresom SAD-a. Pored Kongresa, Vesnić je govor održao i u Njujorku i Čikagu, i mnogim drugim američkim gradovima.

Po sopstvenom priznanju, tokom ratne misije održao je preko 50 govora! Međutim, pored zvaničnih govora i prijema, veoma bitnu ulogu igrali su i oni nezvanični. Tako je naša delegacija ostvarila dobre odnose sa savetnikom predsednika Vilsona, Edvardom Hausom, kao i sa potpredsenikom SAD-a Tomasom Maršalom i državnim sekretarom Lansingom. Čak je jednom prilikom Lansing organizovao neformalnu večeru za za članove naše misije i veoma uzak krug viđenijih Amerikanaca, što je predstavljalo izuzetnu čast za našu delegaciju.

Iako do održavanja čuvenog Vilsonovog govora pred Kongresom i iznošenja plana „14 tačaka“ srpska misija nije dobila eksplicitno pozitivan odgovor na ono što je bila suština čitave misije, a to je podrška formiranju zajedničke države Južnih Slovena, ispostaviće se ipak da je misija doprinela i u ovom pogledu.

Na kraju, i prema izveštajima Vesnića, jedan od ciljeva misije i jeste bio upoznavanje američko javnog mnjenja sa ciljevima srpske diplomatije i zadobijanje simpatija u okviru SAD za „jugoslovensku stvar“. Imajući to u vidu, kao i kasniji razvoj događaja, aktivnosti srpske ratne misije u SAD mogu se oceniti kao uspešne. Posebno je važno uvideti postupnost u radu, kao i jasno identifikovano javno mnjenje kao cilj propagiranja interesa Srbije u cilju ostvarenja istih.

Nakon  Pariske mirovne konferencije i Versajskog sporazuma možemo podvući crtu u analizi srpske diplomatske misije u SAD. Pre svega, SAD odmah obezbedila pomoć Srbiji na Solunskom frontu, a takođe i obezbedila velike kredite za oporavak srpske privrede nakon rata. Posle rata Austrougarska je prestala da postoji, a Bugarska je vraćena u predratne granice. Nijedna od članica Centralnih sila nije bila pošteđena nakon rata.

I na kraju, Srbija je uspela u svojoj nameri kreiranja države Južnih Slovena 1. decembra 1918. proglašenjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo je jako bitno posebno imajući u vidu da SAD nisu u početku bile naklonjene „jugoslovenskoj ideji“ i da nisu želeli da prime jugoslovensku deklaraciju, već su insistirali da to bude diplamatska misija Kraljevine Srbije.

Da zaključimo, učinak „Srpske ratne misije“ sa ove istorijske distance može oceniti kao veoma uspešnim u svim od 14 tačaka plana i primer dobrog korišćenja javne diplomatije za ostvarenje nacionalnih interesa.