… Taj je plemeniti narod odgovorio na napad. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance, i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen  

Ovo su reči 28. predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Tomasa Vudroa Vilsona, izgovorene jula 1918. na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Kraljevini Srbiji. Na centralnoj svečanosti, ovaj lični prijatelj srpsko-američkog velikana svetskog glasa Mihajla Pupina, a kroz odnos sa njim i čitavog srpskog naroda, uputio je istorijsku poruku koja je tog dana pročitana u crkvama širom SAD-a i zauzela udarna mesta na stranicama velikog broja dnevnih novina. Tada je 28. jul proglašen „Srpskim danom“ u SAD.

Ona načela za koja se srpski narod tokom Velikog rata borio i podneo nesagledive žrtve, a to su pre svega sloboda, nezavisnost i suverenost, jesu takođe i načela i vrednosti koje neguju Sjedinjene Države, podvukao je tada u svom obraćanju predsednik Vilson. Upravo ovaj čuveni američki državnik svetskog ranga, inače čovek škotsko-irskog porekla, ponajviše je zaslužan za neskrivene simpatije i saosećajnost američkog naroda iskazane prema Srbima, njihovim tadašnjim saveznicima koji su se nadljudskim naporima, tantalovskim mukama i ogromnom hrabrošću digli iz mrtvih i oslobodili trećinu Balkanskog poluostrva.

Tog 28. jula 1918. dogodio se još jedan istorijski presedan (možda i najemotivniji trenutak u istoriji srpsko-američkih odnosa) kojim se, pored malene Srbije, može pohvaliti još samo moćna Francuska. Naime, predsednik Tomas Vudro Vilson naložio je da se na Beloj kući, ali i na zgradama svih javnih ustanova i na crkvama svih veroispovesti u Americi istakne srpska zastava, čime je našim palim junacima, ali i njihovim ponosnim potomcima, ukazana nesvakidašnja čast i iskreno poštovanje.

Prema pojedinim istorijskim izvorima, ovakva srdačna i snažna manifestacija podrške srpskom narodu duguje se takođe i aktivnostima vladike Nikolaja Velimirovića i kontaktima koje je održavao sa sekretarom američkog predsednika, katoličkim političarem Patrikom Tamaltijem. (Inače, poznato je da je Vudro Vilson bio izrazito religiozna osoba). U predsedničkom telegramu koji je Vilson tim povodom uputio Nikoli Pašiću, između ostalog pisalo je:

„Siguran sam da se pravda za Srbiju nalazi na samom vrhu svih poimanja pravde u mislima svakog mislećeg i patriotski orijentisanog čoveka u SAD.  

Bivši američki predsednik Vudro Vilson za radnim stolom u svom kabinetu (Foto: Topical Press Agency/Getty Images)
Bivši američki predsednik Vudro Vilson za radnim stolom u svom kabinetu (Foto: Topical Press Agency/Getty Images)

Pre nego što se pozabavimo suštinom i dubljom analizom Vilsonovog uticaja na našim prostorima, ali i interesima njegove administracije u danima nakon završetka Prvog svetskog rata, napravićemo malu digresiju i osvrnuti se na početke uspostavljanja srpsko-američkih odnosa tokom ‘80-ih godina 19. veka. Tačnije, vratićemo se u daleku 1881. kada su između Kneževine Srbije i Sjedinjenih Američkih Država potpisana dva, ujedno i prva sporazuma naša dva naroda i dve zemlje. Radi se o Konzularnoj konvenciji (koja je predviđala prava, privilegije i imunitete konzularnih agenata) i Trgovinskom sporazumu.

Dve su diplomatije (srpska i američka) tada revnosno i vredno radile na širenju svog uticaja i uspostavljanju novih političko-ekonomskih veza, svaka u okvirima svojih domena i mogućnosti. Tako je Srbija, mlada i najzad potpuno suverena evropska kneževina (nakon Berlinskog kongresa 1878.), krenula u diplomatsku ofanzivu ne bi li sklopila što je više moguće trgovinskih sporazuma i pokazala kako Evropi tako i svom donedavnom patronu (Turskoj) da je sposobna da se razvija i upravlja samostalno. Jedna od prvih zemalja s kojima smo potpisali takav sporazum bile su upravo SAD.

Sa druge strane, Amerika je težila da iskoristi povlačenje turske imperije sa ovih prostora i da što pre uspostavi trgovinsko-diplomatske odnose sa novonastalim balkanskim državama ne bi li se na vreme uključila u političko-ekonomske tokove novih činilaca na evropskom kontinentu. Važnost ovih sporazuma, koje su potpisali tadašnji srpski ministar inostranih dela Čedomilj Mijatović, a u ime američke strane Judžin Skajlar, tadašnji diplomatski predstavnik SAD-a u Rumuniji, naročito će doći do izražaja tokom teških ratnih godina između 1914. i 1918. Važno je istaći i to da je Skajlar bio jedan od prvih američkih profesionalnih diplomata, te da je veoma dobro razumeo problematiku Istočne krize, dok je posebne simpatije i razumevanje iskazao spram težnji balkanskih hrišćana za oslobođenjem i osamostaljenjem.

Malo je poznato pak da prvi predlog za uspostavljanje diplomatskih odnosa Srbije i SAD seže još u vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića, 1867. godine, kada je američki konzul u Rumuniji Luj Čepkej uputio pismo Stejt departmentu, u kojem obaveštava američku stranu da je i Srbija, poput Vlaške i Moldavije, povratila svoju nezavisnost od turskog carstva. Međutim, do uspostavljanja konzularnih odnosa tada nije došlo delom zbog ubistva kneza Mihaila, ali takođe i zbog činjenice da se u tom trenutku Srbija još uvek nije mogla pohvaliti potpunom državnom samostalnošću.

Nakon toga, po okončanju Berlinskog kongresa, američki konzul u Beču, Džon Adam Kason inicirao je definitivno uspostavljanje zvaničnih diplomatskih odnosa, da bi 1883. Edvard Maksvel Grant bio imenovan za američkog vicekonzula u Beogradu, dok će ukazom Milana Obrenovića 1879. u Njujork doputovati prvi počasni konzul Kneževine Srbije.

Interesantan je podatak da je srpski poljoprivredni proizvod (po kojem smo još tada bili čuveni), suva šljiva, umnogome bio okidač za usvajanje pomenutog Trgovinskog sporazuma. Naime, kako bi se ovaj plod srpskih voćnjaka mogao što pre naći u domovima desetina hiljada Amerikanaca bilo je potrebno regulisati ekonomsko-trgovinske odnose naše dve države.

U narednim decenijama, tačnije do izbijanja Prvog balkanskog rata, 1912. nije zabeležena nekakva značajnija aktivnost na polju srpsko-američkih odnosa.

Tada će, međutim, američka štampa sa naklonošću i poštovanjem pisati o borbi srpskog naroda za oslobođenje svoje porobljene braće. Ovde na scenu stupa jedan od najvećih srpskih i svetskih umova, profesor, naučnik i pronalazač, počasni konzul Srbije u SAD i jedan od osnivača buduće NASA-e (Nacionalne vazduhoplovne i svemirske administracije), Mihajlo Idvorski Pupin (1854 – 1935). Upravo je ovaj svetski genijalac iz malenog banatskog mesta Idvor odigrao grandioznu ulogu u kreiranju narativa da je mala, ali ponosna i samostalna balkanska kraljevina ustala protiv represije moćne carevine.

Srpski naučnik i diplomata Mihajlo Pupin (Foto: Wikimedia/Library of Congress/Bain)
Srpski naučnik i diplomata Mihajlo Pupin (Foto: Wikimedia/Library of Congress/Bain)

Ubrzo je kroz afirmativne članke i priče o Srbima, u američkoj javnosti napravljena istorijska paralela sa borbom za nezavisnost Sjedinjenih Država tokom Američke revolucije (1776 – 1783). Dolazimo sada i do već pomenutog srdačnog prijateljstva našeg naučnika Pupina i američkog predsednika Vilsona. Iako je za borbu srpskog naroda javnost u SAD imala samo reči pohvale i podrške, sama administracija, kao i vlada ostali su najpre privrženi „Monroovoj doktrini“ i, prateći njena načela, držali su se po strani u evropskim sukobima i političkim sporovima. Međutim, Tomas Vudro Vilson (koji je paradoksalno odneo pobedu na predsedničkim izborima pod sloganom: „On nas drži podalje od rata“) bio je svestan ogromne opasnosti koja je pretila ne samo Evropi već potencijalno i Americi, i uvideo moguću pogubnost tadašnje izolacionističke politike.

Ostale su zabeležene reči jednog američkog oficira izgovorene 26. juna 1917. kada je vojska SAD-a stupila na tlo Francuske: Lafajete, mi smo tu! Oficir se tako simbolično obratio francuskom narodu pozivajući se na čuvenog generala Maria Žozefa Pola, markiza de Lafajeta, koji se borio na strani američkih revolucionara u Ratu za nezavisnost 1776. Ipak, doprinos američkih trupa na francuskom frontu nije bio od većeg značaja, za razliku od uloge američke vojne industrije koja je, pokazaće se, snabdevala Evropu naoružanjem još pre početka ratnih sukoba.

Mora se međutim naglasiti da je sam ulazak SAD-a u rat bio prilično kontroverzan, počevši od nerazjašnjenog potapanja tada najvećeg putničkog broda na svetu „Luzitanija“ kojeg je, prema zvaničnoj verziji priče, pogodio torpedo nemačke podmornice usmrtivši tom prilikom gotovo 2.000 ljudi. Nije bila nepoznanica da je brod prevozio i municiju za britanske trupe na frontu, a spekuliše se da je na svoje poslednje putovanje u maju 1915. iz luke u Njujorku ka Liverpulu zaplovio i sa velikim tovarom razornog eksploziva.

Činjenicu da je brod potonuo praktično munjevito (za svega 18 minuta, dok je, primera radi, „Titaniku“ trebalo više od tri sata) podgrevaju sumnje i tvrdnje pojedinih istoričara i vojno-nautičkih stručnjaka da je u sve bila umešana i britanska obaveštajna služba, koja je imala nameru da izazove gnev, rasplamsa animozitet američke javnosti prema Nemcima i tako pogura ulazak SAD-a u rat. Spominju se takođe i određene bankarske, ekonomske špekulacije finansijske elite u Americi koja je izvršila pritisak i u značajnoj meri doprinela odluci predsednika Vilsona da uđe u rat. Postoje ozbiljno potkrepljene indicije i teorije prema kojima su iza američkog učešća u ratu stajale najveće bankarske kuće sa Volstrita.

U prilog ovoj tezi ide i činjenica da su se u delegaciji predsednika Vilsona tokom mirovnih pregovora u Versaju nalazili i predstavnici najbogatijih bankarskih porodica i finansijske elite SAD-a, kao što su Leb, Morgan, Varburg, Šif i drugi. Mi znamo da je Vudro Vilson kao jedan od razloga za ulazak Amerike u rat naveo i to da svet treba učiniti bezbednim mestom za demokratiju, ali ako zagrebemo malo dublje ispod površine jedne nadasve progresivne, civilizacijske izjave, doći ćemo do pitanja: šta se zapravo krije iza tih reči?

Nije li to možda namera da se eliminišu sve tradicionalne evropske monarhije i carevine kako bi se prokrčio put slobodnom protoku kapitala? Može se reći da je to između ostalog i bio rezultat Prvog svetskog rata. Naime, sa karte Evrope izbrisana su četiri carstva – Nemačko, Austrougarsko, Otomansko i Rusko, dok je dolar preuzeo ulogu glavne svetske valute, a London bio primoran da ustupi Njujorku ulogu finansijske prestonice sveta.

Savet velike četvorke (britanski premijer Dejvid Lojd Džordž, italijanski premijer Vitorio Orlando, francuski premijer Žorž Klemanso i američki predsednik Vudro Vilson) tokom mirovne konferencije u Parizu, 27. maj 1919. (Foto: Wikimedia/Edward N. Jackson/US Army Signal Corps)
Savet velike četvorke (britanski premijer Dejvid Lojd Džordž, italijanski premijer Vitorio Orlando, francuski premijer Žorž Klemanso i američki predsednik Vudro Vilson) tokom mirovne konferencije u Parizu, 27. maj 1919. (Foto: Wikimedia/Edward N. Jackson/US Army Signal Corps)

Bilo kako bilo, predsednik Vilson je naposletku dobio podršku oba doma Kongresa i 19 meseci nakon što su se SAD priključile silama Antante, Prvi svetski rat je okončan, a Sjedinjene Države istupile su po prvi put na svetsku pozornicu kao globalni, dominantni igrač, i na toj su pozornici ostali do današnjih dana. Tokom godinu i po dana u borbama protiv Centralnih sila poginulo je skoro 120.000 Amerikanaca. Veštim i pragmatičnim političkim aktivnostima, Vilson je uspeo da napravi krupne zaokrete na unutrašnjem planu, pa je tako odobren njegov zahtev da se povećaju porezi kako bi se pokrili novonastali troškovi za opremanje vojske.

Takođe, odobreni su brojni ratni zajmovi savezničkim vladama, među kojima je i Vlada Kraljevine Srbije. Krediti koji su tada odobreni našoj državi upotrebljeni su kao pomoć ratnim zarobljenicima, porodicama stradalih vojnika i stanovništvu u okupiranim delovima Srbije. Tim novcem, omogućena je kupovina neophodnog sanitetskog materijala, hrane i naoružanja. Na ovakvoj podršci američkog naroda umnogome možemo zahvaliti i našem Mihajlu Pupinu, koji je neumorno radio na prikupljanju materijalne i medicinske pomoći za svoje sunarodnike, ali i naglašavao stradanje i ratne napore Srbije svakom prilikom.

Kako bi se imala prava percepcija o važnosti Pupinovog angažovanja i rada, treba reći da je samo novčana pomoć Srbiji i Crnoj Gori za vreme Prvog svetskog rata, prikupljena putem priloga Crvenog krsta iz Sjedinjenih Država, a koju je organizovao direktno veliki srpski naučnik i rodoljub, iznosila 140 miliona tadašnjih dolara. Njemu takođe dugujemo zdušno interesovanje i iskrenu empatiju predsednika Vilsona prema srpskom narodu koji je tamo daleko, na drugom kraju okeana, na drugom kontinentu krvario i ginuo branivši slobodu i otadžbinu.

Njih dvojicu sudbina je spojila i ujedinila u jednoj plemenitoj misiji na kojoj bi im trebale biti zahvalne i današnje generacije. Na temeljima bliskog prijateljstva ove dve izvanredne ličnosti svetskog renomea, Srbi i Amerikanci danas mogu okrenuti novi list u svojim odnosima, nastojeći pritom da nastave tamo gde su odavno stali. Upravo su njihova dela, večna u vremenu, svedoci i ujedno simboli srpsko-američkog prijateljstva.

Tako je misija srpske kraljevske vlade boravila u Sjedinjenim Državama od 20. decembra 1917. pa sve do polovine februara naredne godine. Činjenica da je upravo američka strana insistirala na tome da se misija zove „srpska“, a ne „jugoslovenska“, ide u prilog tezi da se predsednik Vilson najpre zalagao za direktnu obnovu Kraljevine Srbije u njenim prirodnim granicama uključujući tu i izlaz na Jadransko more, čime dolazimo do njegovog čuvenog saopštenja koje će postati poznato pod nazivom „Četrnaest tačaka“. Njime se Vudro Vilson založio za širenje demokratije u svetu, za načela slobodnog tržišta kao i za pravo naroda na samoopredeljenje, a upravo je neka od pomenutih načela Vilson prepoznao i u delovanju srpske vlade.

Od Vilsonovih 14 tačaka, Srbije se direktno ili indirektno tiču tri (9. 10. 11.) Deveta tačka je podrazumevala prilagođavanje granica Italije duž jasno prepoznatljivih linija nacionalnosti, što je u suštini predstavljalo problem i potencijalni teritorijalni konflikt buduće Kraljevine SHS i Kraljevine Italije, koji će se zapravo i dogoditi nekoliko godina kasnije. Tzv. Jadransko pitanje biće rešeno Rapalskim sporazumom, potpisanim 12. novembra 1920. u italijanskom gradu Rapalu. Njime su utvrđene posleratne granice na istočnoj jadranskoj obali između dve države. Kraljevina SHS predala je tada drugoj strani u sporu približno 10.000 km2 teritorije.

Ceremonija potpisivanja Rapalskog ugovora (1920) (Foto: Wikimedia/proleksis.lzmk.hr)
Ceremonija potpisivanja Rapalskog sporazuma, 12. novembar 1920. (Foto: Wikimedia/proleksis.lzmk.hr)

Naredna tačka (10.) podrazumevala je praktično očuvanje i opstanak Austrougarske, čije se mesto među narodima, prema Vilsonovim rečima, trebalo zaštititi i osigurati, što je bilo u direktnoj koliziji sa interesima i ratnim planovima Srbije o stvaranju ujedinjene države Južnih Slovena. Sjedinjenim Državama, ali i drugim evropskim silama trebala je država poput Austrougarske, no njoj je nakon poraza u Velikom ratu došao definitivan kraj. Sada je na novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (premda u tom trenutku niko od njenih građana toga nije bio svestan) bilo da preuzme štafetu i da odigra ulogu koja joj je dodeljena, naravno ne zanavek, već samo dok režiser te rasinovske drame nije rekao: kraj. Međutim, priča o pravoj funkciji neprirodne tvorevine zvane Jugoslavija, previše je kompleksna da bi mogla stati u par rečenica ovog teksta, te ćemo nju stoga ostaviti za neki naredni put.

Tačka koja se najposrednije ticala Srbije jeste 11. U njoj, između ostalog, stoji da Srbiji treba dati slobodan i siguran pristup moru (što je težnja praktično svih srpskih vlada i država još od Ilije Garašanina), kao i da međusobni odnosi balkanskih zemalja treba da budu određeni prijateljskim savetovanjem duž istorijski uspostavljenih linija pripadnosti i nacionalnosti, te da im treba omogućiti međunarodne garancije političke i ekonomske nezavisnosti i teritorijalnog integriteta.

Iako je 28. predsednik SAD-a u svom proglasu imao u vidu sliku Kraljevine Srbije, a ne Jugoslavije, naposletku su karte bile izmešane drugačije, a Srbi su ipak, samo ne u istom formatu, dobili izlaz na more i uspeli da ujedine sve Srbe u jednoj državi. Ta je država međutim, shodno ratnim ciljevima srpske vlade i čuvene Niške deklaracije (7. decembar 1914.), bila jugoslovenska. U tekstu se, pored ostalog, kaže:

…Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca … (srpska vojska) staviće sve svoje potencijale u službu velike stvari srpske države i srpsko-hrvatskog i slovenačkog plemena…

Sledeća spona Srbije i SAD-a biće Versajski sporazum, potpisan na Vidovdan, 28. juna 1919. na novoj pozornici visoke svetske diplomatije poznatoj pod nazivom Pariska mirovna konferencija (1919 – 1920), koju su organizovale sile pobednice Velikog rata, a na kojoj je učešće uzelo 27 zemalja sveta, sa ciljem da se ustanove odredbe mira, potpišu mirovni sporazumi između saveznika i poraženih Centralnih sila, kao i da se utvrdi nova preraspodela teritorija na Starom kontinentu. Američki ambasador u Sovjetskom Savezu (1933 – 1936), Vilijam Bulit, u svojoj knjizi Predsednik Vilson piše da je retko kada u istoriji čovečanstva budućnost u tolikoj meri zavisila od jednog čoveka kao od Vilsona za vreme njegovog prvog meseca u Parizu. Takvo stanje stvari promeniće se međutim u narednom periodu.

Što se tiče delegacije Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, nju su na konferenciji predstavljali profesor Ivan Žogler, slovenački pravnik i diplomata, zatim ministar inostranih dela Ante Trumbić, srpski general Petar Pešić, srpski diplomata Milenko Vesnić, dok se na čelu nalazio prekaljeni politički veteran i predsednik vlade u više navrata, Nikola Pašić. U onome što zovemo širi krug delegacije nalazila su se takođe mnoga zvučna imena i osobe od kredibiliteta tadašnjeg srpskog javnog i političkog života, poput: Jovana Cvijića, Jovana M. Žujovića, istoričara Stanoja Stanojevića, političara Milana Grola i drugih.

Vilijam Orpen, „Potpisivanje mira u Sali ogledala“, Versaj, 28. Jun 1919. (Foto: Wikimedia/Imperial War Museum Collections)
Vilijam Orpen, „Potpisivanje mira u Sali ogledala“, Versaj, 28. jun 1919. (Foto: Wikimedia/Imperial War Museum Collections)

Delegacija je do kraja maja 1919. delovala pod ograničenim mandatom, tj. kao delegacija Kraljevine Srbije. Iako je konferencija delegaciju nazivala i smatrala srpskom, njeni su predstavnici delovali i pregovarali kao delegacija Kraljevstva SHS pa će ih naposletku i ostale učesnice priznati kao takvu. Pašić je 18. marta uputio telegram vladi u Beogradu sa predlogom da se Mihajlo Pupin pozove u Pariz. U telegramu je između ostalog pisalo:

„S više strana obraćaju mi pažnju na to da bi dobro bilo da pozovem Pupina iz Amerike i da mi pomogne svojim poznanstvom i vezama sa Amerikancima. Govoreći s ponekim Amerikancem, i kad pomenem ime Pupina, vidim da ga jako uvažavaju i cene.“

Od velikog naučnika i Vilsonovog ličnog prijatelja koji će na konferenciji ostati sedam nedelja u borbi za srpske nacionalne interese, naročito se očekivalo da utiče kod Amerikanaca na pozitivno rešavanje graničnog problema u Banatu. Njegov se glas međutim i te kako čuo i po pitanju drugih spornih teritorijalnih celina koje su se trebale naći u okviru novoformirane južnoslovenske države, a na koje su pretenzije imale Rumunija, Bugarska, Italija i Mađarska. Ostalo je zabeleženo da je upravo njegovim naporima sačuvan istočni deo Makedonije koji je Velika Britanija nameravala da prepusti Bugarskoj, no predsednik Vilson je ovde stao na srpsku (jugoslovensku) stranu sa argumentom da je Bugarska osvajala tuđe teritorije i na taj način doprinela nemirnoj situaciji na Balkanu.

Pored toga, Pupinu možemo zahvaliti i na insistiranju da Srbiji budu isplaćene zadovoljavajuće ratne odštete, ali i na privlačenju američkog kapitala u cilju obnove gradova i infrastrukture u narednim godinama. Inače, prva država koja je priznala novonastalo Kraljevstvo SHS bila je Norveška, 18. januara 1919. godine, dok će nedugo nakon nje to učiniti SAD, 7. februara iste godine. Na konferenciji će takođe doći i do susreta američkog predsednika i jugoslovenskog regenta Aleksandra I Karađorđevića. Svojim zalaganjem za Srbiju tokom Pariske konferencije, Tomas Vudro Vilson ostavio nam je još jedan legat njegovog lika i dela po kojem ćemo ga večno pamtiti.

A ko je još pored njega činio moćnu i uticajnu američku delegaciju? Bili su tu pukovnik Haus, državni sekretar Robert Lansing, general Tasker Blis i diplomata Henri Vajt. Okosnicu samita činila je tzv. Velika četvorka – Dejvid Lojd Džordž, premijer Ujedinjenog Kraljevstva, Žorž Klemanso, premijer Francuske, pomenuti Vudro Vilson, predsednik Sjedinjenih Država i Vitorio Orlando, premijer Italije. Oni su tih meseci bili dominantne političke i diplomatske figure u Parizu koje su zapravo stajale iza svih postignutih dogovora i sporazuma. U tom period, Vilson se i teško razboleo, a po svoj prilici uzrok je bila španska groznica.

Međutim, daleko od toga da je Amerika bila jedina sila koja je donosila odluke na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Pre okončanja samita doći će do brojnih nesuglasica među zemljama pobednicama rata i Vilson, kao glavni pregovarač SAD-a, neće uspeti u potpunosti da sprovede svojih 14 tačaka, kao ni da ubedi Lojda Džordža i Klemansoa u neophodnost prihvatanja svih načela njegove spoljne politike i njegovog pristupa rešavanju međunarodnih sporova. Postignut je pak dogovor o najvažnijim pitanjima, pa je tako predlog dokumenta o Društvu naroda vraćen u SAD na odobrenje Kongresu. U ovom visokom zakonodavnom domu predsednik Vilson već duže vreme nije uživao značajniju podršku i Kongres je taj nacrt odbio.

Američki predsednik Vudro Vilson tokom obraćanja Kongresu 1915. godine (Foto: Universal History Archive/UIG/Getty)Američki predsednik Vudro Vilson tokom obraćanja Kongresu 1915. godine (Foto: Universal History Archive/UIG/Getty)
Bivši američki predsednik Vudro Vilson tokom obraćanja Kongresu 1915. godine (Foto: Universal History Archive/UIG/Getty)

U nedostatku političke podrške iza sebe, primat na konferenciji preuzimaju Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme punu krivicu za rat, sa čime se Vilson nije slagao. Zato će na njegovu inicijativu SAD sklopiti zaseban mirovni sporazum sa Nemačkom koji je Kongres odobrio. Nakon povlačenja američke delegacije sa Versajske mirovne konferencije, a naročito tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, SAD će zauzeti ponovo nešto pasivniji stav na međunarodnom planu vraćajući u prvi plan izolacionističku političku filozofiju, što će se svakako odraziti i na dinamiku srpsko-američkih odnosa.

Iako nije u potpunosti ostvario sve geopolitičke tendencije i namere s kojima je došao u Pariz, Tomas Vudro Vilson smatra se jednom od najprominentnijih ličnosti mirovne konferencije koji je bio nezaobilazan faktor tokom svih pregovora i odlučivanja. Za taj svoj doprinos i napore biće nagrađen 1919. Nobelovom nagradom za mir.

Prilikom zaključenja ove naše mirovne konferencije u Versaju, ja moram da izrazim svoje veliko žaljenje što je s političke pozornice sveta nestalo jedno veliko istorijsko ime, a to je Srbija.

Ovo su reči predsednika francuske vlade, Žorža Klemansoa, izgovorene na kraju Pariske mirovne konferencije kojom je i formalno okončan najveći ratni sukob u dotadašnjoj ljudskoj istoriji. Verujem da je na nama da se nad ovim rečima zamislimo, da iz istorije izvučemo pouke i neophodne smernice za neke buduće diplomatske arene u kojima će se braniti nacionalni interesi Srbije.

Prvi svetski rat, osim što je nažalost postao simbol stravičnog srpskog stradanja, nezapamćene golgote naše armije i čitavog naroda, svakako jeste i jedna istorijska epizoda impozantne hrabrosti, nadljudske smelosti i nesalomivog duha naših predaka. Tih godina postavljeni su i temelji za novu, bližu i čvršću saradnju Srbije i Amerike. Zato mi danas očekujemo postavljanje temelja za spomenik velikom Tomasu Vudrou Vilsonu u Beogradu, što je inicirano 2018. nedaleko od mesta gde je između dva svetska rata postojao tzv. „Vilsonov trg“. Iskrenim simpatijama i poštovanjem prema žrtvama i junačkim delima srpskog naroda, 28. predsednik SAD-a zadužio nas je i obavezao da negujemo i pamtimo čelično prijateljstvo dva vanserijska svetska velikana i eru savezništva dva ponosna naroda.

Bivši američki predsednik Vudro Vilson sa svojom suprugom Edit Vilson tokom vožnje kočijama u Njujorku (Foto: Hulton Archive/Getty Images)
Bivši američki predsednik Vudro Vilson sa svojom suprugom Edit Vilson tokom vožnje kočijama u Njujorku (Foto: Hulton Archive/Getty Images)

Na kraju, podsetimo se i citata predsednika Vudroa Vilsona iz Bele kuće, od 13. juna 1919. u kojem provejava duh iskrenih simpatija prema Srbima:

Dragi gospodine sekretare, hoćete li biti tako dobri da isporučite onima koji će se idućeg ponedeljka iskupiti da proslave srpsku godišnjicu Kosovskog dana moju poruku i srdačan pozdrav, i da im izjavite da iskreno cenim tu značajnu i veliku godišnjicu. Borba srpskog naroda za slobodu, i pravo i težnje svih ostalih slovenskih naroda za priznanje njihove nacionalne individualnosti i njihovog prava na samoopredeljenje, kao i za slobodnu političku akciju, privlače danas više nego ikada ranije pažnju celog sveta i moraju pridobiti za sebe simpatije svakog onog koji uviđa ono što svakoga dana biva sve jasnije državnicima svih naroda: da budući svetski mir zavisi od pristanka naroda na sudbu, koja se tiče njihove sreće i budućnosti. Srdačno i iskreno vas pozdravlja Tomas Vudro Vilson.

Naslovna fotografija: Wikimedia/White House/Futurist110

Autor: Luka Ugrica