Čuveni XIX amandman ratifikovan je 1920. godine predstavljajući tada neku vrstu „nagrade“ za višedecenijsku borbu žena u Sjedinjenim Američkim Državama. Boreći se za pravo glasa, žene su se borile i za pravednije društvo bez polne diskriminacije i rasne segregacije.

Za uviđanje problematičnog položaja žena u američkom društvu, prvenstveno kada je reč o „javnoj sferi“, i stvaranje feminističkog pokreta u okviru abolicionističkog okidač je bio Svetski kongres abolicionista u Londonu (World Anti-Slavery Convention) koji se održao od 12. do 13. juna 1840. godine. Izopštavanje žena sa tih sednica dalo je odlučujući zamah sifražetskom pokretu koji je nastao sredinom XIX veka kada je grupa žena u gradiću Seneka Folsu (državi Njujork) 1848. godine napisala i objavila Deklaraciju osećanja (Declaration of Sentiments). Autorke ove deklaracije takođe su bile i abolicionistkinje, tj. zalagale su se za ukidanje smrtne kazne i ropstva. Otuda doprinos žena i usvajanju XV amandmana kojim su Afroamerikanci izborili pravo glasa 1870. godine.

Deklaracija osećanja je inače osvrt i na Deklaraciju o nezavisnosti iz 1776. godine kojom je 13 bivših britanskih kolonija proglasilo borbu protiv nepravedne dominacije „matice“. Tako su i žene – nešto više od pola veka kasnije – proglasile svoju borbu protiv muške dominacije u svim sferama života. U njoj je istaknuto da je istorija čovečanstva ništa drugo do ponavljanje nepravdi i uzurpacije žena od strane muškaraca. Žene se, bez prava glasa, pokoravaju zakonima u čijem pisanju i donošenju nisu učestvovale. Proterane u „privatnu sferu“, žene nemaju pristup formalnom obrazovanju, niti mogu da se uspinju na društvenoj lestvici zauzimajući na taj način važne društvene položaje.

Gotovo vek kasnije, 2. novembra 1920. godine, više od osam miliona žena širom SAD prvi put je glasalo na izborima. Međutim, situacija na Jugu je i dalje bila poražavajuća. Žene, pogotovo Afroamerikanke, suočavale su se sa raznim preprekama poput obrazovnog cenzusa i sličnih mera koje su imale za cilj da im uskrate pravo glasa. Nekim državama trebalo je čak 60 godina da ratifikuju XIX amandman. Poslednja država koja je to učinila bila je Misisipi – 22. marta 1984. godine. Iako su dobile pravo glasa, žene još uvek nisu igrale odlučujuću ulogu u američkom društvu – njihov glas se i dalje nije čuo. Prvih par godina po usvajanju amandmana bilo je nekih inicijalnih pokušaja da se to promeni, mada su oni uglavnom bili pre simboličkog nego suštinskog karaktera. Žene su bile posmatrane kao „prilika“ da se utiče na stavove ženske populacije i na taj način pridobiju glasovi. Tretman se nije razlikovao ni kod demokrata ni kod republikanaca.

Nakon smrti senatora Tomasa E. Votsona 1922. godine ukazala se prilika da se pokaže da i žene mogu da budu na visokim položajima. Tako je Rebeka Latimer Felton bila prva žena senatorka. Iako u Senatu samo jedan dan, postavila je rekorde kao najstarija senatorka (87 godina), ali takođe i poslednja osoba u Kongresu koja je bila robovlasnica. Dvadesetak godina kasnije, Heti Karavej nakon smrti svog supruga, senatora Tadijusa Karaveja, dolazi na njegovo mesto. Prvobitno je Heti trebalo da ostane na toj funkciji do narednih izbora. Međutim, ona se tu zadržala malo duže.

U periodu nakon Drugog svetskog rata žene su se češće odlučivale za kandidaturu, međutim malo njih je bivalo izabrano. Na to je dosta uticala kasna ratifikacija XIX amandmana u pojedinim državama, ograničavanje žena u pogledu obrazovanja, a možda najviše percepcija tadašnje američke javnosti o učešću žena u politici.

Zgrada američkog Kapitola u Vašingtonu (Foto: AP Photo/J. Scott Applewhite)
Zgrada američkog Kapitola u Vašingtonu (Foto: AP Photo/J. Scott Applewhite)

Margaret Čejs Smit bila je prva žena koja je služila u oba doma Kongresa u periodu od 1940. do 1973. godine. Zanimljivo je da je ona 1960. godine pobedila u trci za Senat svoju protivkandidatkinju Luciju Kormjer. Ovo je, inače, bila prva nacionalna trka u kojoj su učestvovale dve žene. Elejn Edvards bila je prva katolkinja u Senatu (1972. godine imenovana). Međutim, ona se na tom mestu nije dugo zadržala, kao ni Mjuriel Hamfri 1978. godine. Iste godine je Nensi Kasebaum postala prva žena koja je ikada izabrana na pun mandat u Senatu, a da njen suprug prethodno nije bio u Kongresu. Od tada se u Senatu uvek nalazila barem po jedna žena. Tako je Pola Hokins izabrana 1980. godine, zatim Barbara Mikulski 1987. godine.

Obrt

Devedesetih godina se značajno menja „klima“ u Senatu, pa su tako 1991. dva senatorska mesta pripala Nensi Kasebaum i Barbari Mikulski. Američku političku scenu tada je potresao niz seksualnih skandala. Klarens Tomas postao je sudija Vrhovnog suda uprkos optužbi da je seksualno uznemiravao afroameričku profesorku prava Anitu Hil, koja je radila kao advokatica u Komisiji za jednake mogućnosti u zapošljavanju (U.S. Equal Employment Opportunity Commission – EEOC) na čijem čelu se upravo nalazio on. Optužbe protiv sudije Tomasa nisu dokazane, ali su svedočenja Tomasa i profesorke Hil podelila gledaoce širom Amerike koji su pratili proces.

Slike sa saslušanja od strane Odbora za pravosuđe, u čijem su sastavu bili isključivo muškarci, pokrenule su lavinu problema od kojih su glavni bili muška dominacija u Senatu i uopšteno celom Kongresu, ali i mesto žene u američkoj politici. Godinu dana kasnije, 1992. godine, Bil Klinton, koga su takođe pratile seksualne afere (tada sa Dženifer Flauers), izabran je za predsednika SAD.

 „Godina žene“

Da je 1992. godina bila značajna za žene u američkoj politici svedoči, pored naziva, i rekordni broj žena koji je izabran u Predstavnički dom – 47, od toga 24 po prvi put. Takođe, žene su osvojile i dodatna četiri mesta u Senatu, što se nikada ranije nije dešavalo. Peti Marej, Barbara Bokser, Dajan Fajnstajn i Kerol Mousli Braun pridružile su se Nensi Kasebaum i Barbari Mikulski.

Prisustvo žena u Kongresu jeste uticalo na zakonodavni proces i doprinelo je povećanju broja tzv. ženskih pitanja, ali i kandidaturama žena u periodu koji je usledio. Nakon 1992. godine usvojeni su Zakon o porodičnom i medicinskom bolovanju (The Family and Medical Leave Act) i Zakon o nasilju nad ženama (The Violence Against Women Act). Međutim, nazivanje 1992. godine „Godinom žene“ različito je tumačeno. Tako je, recimo, i sama senatorka Mikulski okarakterisala to ovako:

„Ako 1992. godinu nazovemo Godinom žene, zvučaće kao Godina irvasa ili Godina špargle. Mi nismo privremena moda, pomodarstvo ili godina“.

Peti Marej, Barbara Mikulski, Barbara Bokser, Dajan Fajnstajn i Kerol Mousli Braun (Foto: United States Senate Historical Office)
Peti Marej, Barbara Mikulski, Barbara Bokser, Dajan Fajnstajn i Kerol Mousli Braun (Foto: United States Senate Historical Office)

Ovo zaista proizvodi dosta što pozitivnih što negativnih konotacija. S jedne strane to se posmatra pozitivno, jer skreće pažnju medija i javnosti uopšte na problematičan položaj žena u politici i daje zamah ženskom političkom pokretu. Međutim, među feministkinjama se takođe smatra da koliko god to može da da podstrek ženama da učestvuju u političkom životu toliko može da obezvredi sve njihove dosadašnje i buduće borbe i svede ih na jednu godinu, da zanemari sveprisutni obrazac muške dominacije u javnoj sferi i položaj žene u politici svede na čisto simbolički. Ta tendencija, nažalost, postoji i danas. Svođenje borbe žena na „ključne“ godine može da zanemari njihov doprinos društvu i pospeši dobro poznati obrazac „normalnosti“. Učešće žena u politici ne treba da bude nikakva „vanserijska“ pojava, već nešto što se podrazumeva, pogotovo danas.

Žene u Senatu

Barbara Mikulski (Barbara Ann Mikulski, 1936), Demokratska stranka: žena sa najdužim stažom u istoriji Kongresa (1977-1987. kao članica Predstavničkog doma i 1987-2017. kao senatorka). Poznata je pod nadimkom „Senator Barb“. Po struci socijalna radnica. Predstavljala je državu Merilend. Članstvo u odborima: Odbor za aproprijacije, Odbor za zdravstvo, obrazovanje, rad i penzije i Odbor za obaveštajne poslove. Pažnju javnosti prvi put privukla je još 1970. govoreći o „etničkim Amerikancima“ i njihovom „ugroženom položaju u društvu“.

Bila je vatrena zagovornica reforme finansiranja kampanja, smanjenja poreza za srednju klasu, reforme radnih standarda protiv nejednakosti u platama na osnovu pola, prava na abortus. Dala je doprinos usvajanju Zakona o grantovima za negu i razvoj dece (The Child Care and Development Block Grant Act). Glasala je protiv rezolucija iz 1991. i 2002. godine kojima se odobravala upotreba sile u Iraku, ali ne i protiv rezolucije koja je odobrila predsedniku Klintonu upotrebu sile protiv SR Jugoslavije 1999. godine.

Nensi Kasebaum (Nancy Landon Kassebaum Baker, 1932), Republikanska stranka: predstavljala je državu Kanzas u Senatu (1978-1997). Magistrirala je diplomatsku istoriju na Univerzitetu u Mičigenu. Otac joj je bio guverner Kanzasa, Alf Lendon. Sa političkog stanovišta, mogla bi se okarakterisati kao umerena ili liberalna republikanka koja je bila aktivna u spoljnoj politici i snažno podržavala mere protiv aparthejda. Danas je poznata po kritikama sada već bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa. Podržala je njegov impičment nakon nereda na Kapitol hilu.

Zanimljivo je da je senatorka Kasebaum glasala za postavljenje sudije Klarensa Tomasa kao sudije Vrhovnog suda 1991, a spominjala se i kao moguća potpredsednička kandidatkinja na izborima 1992. na tiketu sa predsednikom Džordžom Bušom starijim koji je na kraju u trku ipak ušao sa svojim tadašnjim potpredsednikom Denom Kvejlom.

Bivša američka senatorka Nensi Kasebaum (Foto: Wikimedia/bioguide.congress.gov)
Bivša američka senatorka Nensi Kasebaum (Foto: Wikimedia/bioguide.congress.gov)

Peti Marej (Patricia Lynn „Patty“ Murray, 1950), Demokratska stranka: senatorka Marej se na poziciji senatorke iz države Vašington nalazi i danas, a zajedno sa njom ovu državu od 2001. predstavlja još jedna žena – Marija Kentvel. Više o njima možete naći u našem delu o biografijama trenutnih senatora.

Barbara Su Levi Bokser (Barbara Sue Levy Boxer, 1940), Demokratska stranka: predstavljala je Kaliforniju do 2017. godine. Diplomirala je ekonomiju na Bruklin koledžu. Bavila se i pisanjem – napisala je dva romana: Vreme za trčanje (A Time to Run) i Slepo poverenje (Blind trust). Bila je članica Odbora za decu, omladinu i porodicu osnovanog 1983. Bila je umešana i u jednu bankarsku aferu. Podržavala je Anitu Hil tokom saslušanja u vezi seksualne afere koja je 1991. godine „potresla“ američku političku scenu. Članstvo u odborima: Odbor za trgovinu, nauku i transport i Odbor za spoljne odnose.

Zalagala se za otvaranje novih radnih mesta, povećanje investicija, razvoj malih preduzeća, pomoć u prilagođavanju trgovine kako bi se pomoglo onima koji zbog spoljne trgovine ostaju bez posla, razvoj nauke i istraživanja, unapređivanje obrazovanja, reformu izbornog procesa, zaštitu životne sredine i poboljšanje zdravstvene zaštite. Bila je protiv priznavanja Talibana kao zvanične vlade Avganistana zbog kršenja ljudskih prava, a protivila se i vojnoj intervenciji SAD u Iraku. Senatorku Bokser je 2017. zamenila još jedna žena – Kamala Haris koja je na prošlogodišnjim izborima postala prva potpredsednica u američkoj istoriji.

Dajan Fajnstajn (Dianne Goldman Berman Feinstein, 1933), Demokratska stranka: senatorka Fajnstajn i danas predstavlja Kaliforniju u Senatu tako da više o njoj možete pronaći u delu o biografijama.

Kerol Mouzli Braun (Caroll Elizabeth Moseley Braun, 1947), Demokratska stranka: predstavljala je Ilinois u Senatu do 1999. godine. Po zanimanju je diplomata (bivša ambasadorka SAD na Novom Zelandu i Samoi 1999-2001.) i pravnica. Diplomirala je političke nauke na Univerzitetu Ilinois i stekla doktorat iz pravnih nauka na Univerzitetu u Čikagu. Bila je prva žena afroameričkog porekla izabrana u Senatu. Što se tiče političkih pozicija, najbolje se može okarakterisati kao liberalni demokrata, u ekonomskim pitanjima konzervativna.

Bivša američka senatorka Kerol Mouzli Braun (Foto: Wikimedia/United States Congress/bioguide.congress.gov)
Bivša američka senatorka Kerol Mouzli Braun (Foto: Wikimedia/United States Congress/bioguide.congress.gov)

Bila je protiv reformi socijalne zaštite i smrtne kazne. Podržala je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Optuživali su je za korupciju. Pokušala je da izbori demokratsku predsedničku nominaciju 2004, ali bez mnogo uspeha. Takođe je pokušala da se kandiduje za gradonačelnicu Čikaga 2011, ali je tada završila na četvrtom mestu sa oko devet odsto glasova.

***

Jedna zanimljivost: tokom devedesetih, žene nisu mogle da nose pantalone u Senatu, međutim Barbara Mikulski i Kerol Braun su tu „konvenciju“ prekršile. Ovaj primer kasnije su sledile i žene koje su činile pomoćno osoblje.

Naslovna fotografija: Library of Congress/Laura Patterson

Autorka: Ivana Dunjić